Koga voliš najviše na svetu?

Da li možeš da se prisetiš kada si prvi put čula ovo pitanje?

Na osnovu ličnog iskustva, pretpostavljam da si imala 4 ili 5 godina. Moguće je čak i da je bio tvoj rođendan.

Okružena si ljubopitljivim licima raznih strina i baba ujni i čeka se kad ćeš onako krezava da počneš da nabrajaš – mamu, tatu, batu, seku, deku, baku… Kad odrecituješ neki društveno poželjni odgovor, svi se ponosno smeškaju i govore ti kako si slatka i pametna.

E, sad probaj da zamisliš ovu situaciju: na to pitanje daješ potpuno neočekivan odgovor – sebe.

Šta misliš, šta bi se dogodilo?

 

Ne mogu da tvrdim, jer nisam bila dovoljno pametna da tako nešto kažem, ali, ovo je Balkan, pa mogu da zamislim. Svi oko tebe bi se zagrcnuli kiflicom, ruskom salatom ili šta već u datom trenutku jedu i piju, izbečili se u tebe, i počeli da cokću.

Verovatno bi dobila i pokoji prekoran roditeljski pogled, jer je njihova fina devojčica sada u očima vaskolike familije neotesana sebičnjakovićka.

I tu je nastao glavni za*eb naših života. 

Upravo tu, u tom trenutku kad nismo nonšalantno rekle da sebe volimo najviše na svetu.

Ne veruješ mi?

Dozvoli mi ipak da ti objasnim zašto to mislim.

Ljubav prema sebi kao hit tema

Priznajem.

Prevrtala sam očima i gunđala na svaki novi tekst ili motivacioni citat na temu ljubavi prema sebi.

Imala sam utisak da se čitava industrija samopomoći izgradila oko toga – ljubav prema sebi, kao ultimativni cilj našeg života. Nisam uopšte u početku shvatala u čemu je stvar.

Naravno da volim sebe. Ne treba niko da mi priča da to radim ili da me uči kako.

A onda se ispostavilo da treba.

Čitajući neke od tih tekstova (naravno sa stavom: aj majke ti da vidim šta bulazne) shvatila sam da ja zapravo ne volim sebe. Prepoznala sam se u mnogim rečenicama koje su to opisivale. 

Često sam radila ono što su drugi mislili da treba i onda kad su oni mislili da treba. Grube, podrugljive reči, osuda i osećaj krivice bile su okosnica moje komunikacije sa samom sobom. Skoro da sam mrzela svoje telo, jer ne ispunjava neke moje standarde o lepom i privlačnom (a to u stvari ni nisu moji standardni, nego standardi industrije zasnovane na fotošopu). Imala sam konstantne salve samokritike i prekora na raznorazne teme, koje su se svodile na isto – nisam dovoljno dobra.

Deluje li to kao ljubav? Ne. Evo kako do toga dođe.

Zbog čega ne volimo sebe

Rodimo se kao srećni, savršeni smotuljci koji se ponašaju kao da su bogomdani i imaju pravo na sve i odmah. Gde to nestane tokom godina?

Počinje da nestaje onda kad počnu da nas uče da se ljubav zaslužuje – ako uradiš to i to (čitaj: ono što nekome drugome treba, bez obzira šta ti želiš), onda si dobra i voljena ćerka, sestra, drugarica ili devojka. Ljubav postaje nešto uslovljeno. Od strane drugih i od strane nas samih.

Istovremeno, svi oko nas kao da imaju samo jednu misiju – utucati u svakom detetu osećaj posebnosti i nametnuti mu osećaj bezvrednosti i obavezu da je tu da stalno nešto drugome pruža. Da treba da se odrekne svojih snova i čežnji, jer nisu realni. Nije mogao Marko, pa ne možeš ni ti.

Takva ljubav/posao/izgled/ nema nigde, to je tvoja iluzija, to se ti zanosiš. Ko si ti da bi tebe neko tako voleo ili da bi imala takvu vezu ili da bi te plaćali za ono što voliš da radiš?

Šta ti zamišljaš? Odakle ti pravo? Čime ti to zaslužuješ?

I tako ti odrastaš i sazrevaš kao osoba, odričući se svega što zaista želiš i prihvatajući ono što misliš da možeš da dobiješ.

Vremenom ulaziš u začarani krug krivice, sumnje i straha, neuspeha i promašaja. I svako novo iskustvo utvrđuje obrazac i reči koje su ti zlurado ili iz najbolje namere šaputane – ne možeš ti to, nisi dovoljno dobra. 

A o industriji lepote koja troši milijarde godišnje da nas ubedi da nismo dovoljno lepe i zgodne da i ne pričam, inače će tekst imati duplo više reči nego što sam planirala.

Sve to kumulativno ima poražavajući efekat na tvoju sliku o tebi. Počinješ da kinjiš sebe, da sebi zameraš, da kritikuješ svaki svoj potez, omalovažavaš se, sputavaš sopstvene želje i snove. Sve manje voliš sebe, jer ti se čini da sve manje razloga za to imaš. I onda tu ljubav počneš da tražiš od drugih, nebitno po kojoj ceni, samo da popuniš tu prazninu koju osećaš.

Ali, to ti nikada neće poći za rukom. Ništa ne može da zameni bezuslovnu ljubav koju treba prema sebi da osećaš

A niko ti nije to na vreme rekao. I još su kritikama uspeli da minimalizuju onu ljubav koju si prema sebi kao dete osećala.

Kad te prođe ogorčenje i potreba da osuđuješ, shvatiš da ti to ljudi rade iz samo jednog razloga – ne znaju za bolje. Ko je naše roditelje, vaspitače, nastavnike, rodbinu kad su bili mali učili da je na svetu najvažnije voleti sebe? Ko im je objasnio da osoba koja voli sebe, želi da bude srećna, a da je srećna osoba nešto najlepše i najbolje što možete imati u svojoj okolini?

I zato je vreme je da ti i ja naučimo nešto novo.

Zašto je važno da sebe voliš najviše na svetu

Dugo nisam verovala u postavku da jednom kad zaista zavoliš sebe će svi problemi biti rešeni. U stvari, najveći problemi koje trenutno imaš će biti rešeni, a sa ostalima ćeš znati da izađeš na kraj.

Mislim, kakve veze ima to što si u lošoj vezi ili razočarana u partnersku ljubav sa ljubavlju prema sebi? Ili to što se boriš sa viškom kilograma, nekom bolešću ili ne možeš da pronađeš/kreiraš posao koji voliš?

To su potpuno nepovezane stvari, zar ne?

Nažalost ili na sreću, itekako su povezane.

Osoba koja voli sebe ima standarde i svoju dobrobit na prvom mestu.

Pa tako osoba koja voli sebe ne upušta se ili vrlo brzo odlazi iz destruktivnih veza, jer ne dozvoljava da joj bilo ko uskraćuje ljubav i poštovanje.

Osoba koja voli sebe, ne akumilira ozlojeđenost i bes koji će u nekom trenutku početi da joj žderu telo. Ne prejeda se brzom hranom, jer voli svoje telo i vodi računa o svom zdravlju. Bira ono što je najbolje za nju.

Kad voliš sebe i ceniš ono što znaš i umeš, najnormalnija stvar na svetu ti je da budeš dobro plaćen za ono što voliš da radiš i u ono u čemu si dobar.

Voleti sebe izistinski znači da te baš zabole štikla šta Pera, Mika, Đoka ima da kažu o tvom životu i tvojim izborima. Takođe, ne stižeš da se baviš niti te pa zanima šta Mica i Cica rade sa svojim životima. Ne turaš nos, ne pametuješ, ne osuđuješ.

Ti imaš sebe, svoj život, svoje želje, očekivanja i planove. I to zaista svoje, a ne tuđe i nametnute. 

Da li je voleti sebe sebično 

Grrrrrrrrr.

Naježim se svaki put kad ovo čujem.

Ovo će ti obavezno reći i pokušati da objasne oni koji ne vole sebe. Zašto? Zato što su njihovi životi prazni i neispunjeni. Pa žele da i ti patiš na isti način, dok se oni hrane tvojom preostalom energijom i zabadaju nos u tvoj život.

Što se mene smatra, voleti sebe je najnesebičniji osećaj na svetu.

Kad si zadovoljna i srećna, ti ne gnjaviš i ne maltretiraš ljude oko sebe. Pomogneš im ako možeš, ali im sigurno ne odmažeš. Ne kritikuješ ih i ne učiš kako treba da žive svoj život.

Kako da naučimo da volimo sebe

Prvo postavi sebi pitanje zašto ne voliš sebe. Priseti se svih trenutaka, reči, situacija koje su uticale na to. Vrati se, proživi svaku od njih i pokušaj da oprostiš svima koji su tome doprineli, pa i sebi. Ovo je proces koji će trajati, ali veruj mi da vredi.

Tek kad sve to rasčistiš i pronađeš korene, spremna si da radiš na tome da ponovo zavoliš sebe.

Postoji čitav spisak metoda kako to uraditi. Jedna od najpoznatijih i ljudima najtežih je ona sa ogledalom, koju je osmislila Lujza Hej. Skraćena verzija: barem jednom dnevno pogledaš u ogledalo, izgovoriš svoje ime i dodaš – volim te i odobravam.

Mnogi ovu metodu smatraju teškom i zahtevnom. Meni je zaista zadavala muke.

Stanem ispred ogledala i kažem „Volim te i prihvatam te takvu kakva jesi“. Počne da pišti glas u glavi „Stvarno? Baš voliš sebe takvu kakva jesi?“. Ignorišem i ponovim „Volim te i prihvatam te takvu kakva jesi“. Onaj glas u sekundi pribavio bezobraznu rulju drugara koji se kikoću i komentarišu „Ahaaaaa, takvu kakva jesi. Baš. Imaš bar 5 kilograma viška, ten ti je daleko od porcelanskog, još uvek nisi diplomirala…“. Posvađam se sa svima njima i odem da spavam.

Sutra uveče počem ispočetka: „Volim te i…“ – buuuum, preseče me uvid u to da su mi obrve zrele za čupkanje. Uzimam pincetu, samo malkice da popravim dok ne pozovem Ivanu da zakažem. Da li će imati termin koji mi odgovara? Možda bih i nokte mogla da uradim. Crveni lak bi mi sad baš odgovarao…

Čekaj, a što ja uopšte stojim ispred ogledala još uvek?! Jao, da… Radim vežbu koja će mi pomoći da volim i prihvatim sebe. Znaš šta? Umorila sam se od ovog rada na sebi, odoh u krevet.

Treće večeri sednem i popričam lepo sa razmaženim derištem u sebi – „ajde, pokušaj, nemoj da si takva hejterka, možda može da bude zabavno. Evo, ako ponoviš 10 puta koncentrisana i kao da to stvarno misliš, sutra možeš da kupiš sebi neku lepu knjigu“.

U tom trenutku zastajem samo da memorišem napomenu samoj sebi – ne rađaj dete još uvek, podmićivanje ne spada u metode dobrog vaspitavanja i počnem ponovo: „Volim te i prihvatam te takvu kakva jesi“. Odvijaju se brojni filmovi šta sve ne volim kod sebe. Gledam u oči odraz u ogledalu i ponavljam i dalje.

Posle sedmog puta se ozbiljno rasplačem i odem u sobu. Krenem da burgijam po svom mozgu šta se to upravo dogodilo.

Dogodilo se da ne mogu da nonšalatno izjavim sebi ljubav i još da kažem da tu personu prihvatam  takvu kakva jeste. Jer ta persona nema lice i telo sa naslovnice, pravila je greške i pogrešne izbore, oduševljava se novim počecima, ali nije uvek disciplinovana da istraje, nije ostvarila sve što je mogla do ovih godina profesionalno i privatno. Nije dovoljno pametna,  uspešna, bogata.

Kad sam sve to izdeklamovala, shvatila sam da govorim o istoj osobi koja već nešto više od 30 godina radi najbolje što zna i ume u datom trenutku i sa informacijama i iskustvima koje ima.

Ohrabruje me je kad se plašim, teši me i briše suze kad sam tužna ili uznemirena. Iskreno se raduje svakom mom uspehu i veruje u mene čak i kada donosim rizične poslovne odluke. Deli moja interesovanja i razume zašto mirišem nove knjige, zašto je more jedini izbor za letovanje i zašto (skoro) svaki put kad odem da kupim ravne cipele izađem sa nekim štiklama. Šapuće mi reči podrške kad se pravim da sam snažnija nego što jesam i smeje se od srca stvarima koje su samo meni smešne.

Ko zna koliko i šta bih sve mogla da nabrojim, a svodi se na isto – to je moja najbolja prijateljica, koja me je držala za ruku kad mi je bilo i najteže i najlepše. A ja ni jednog svog prijatelja tako ne seciram i ne kinjim. Naprotiv. Podržavam ih i ohrabrujem i neizmerno ih volim baš takve kakvi jesu.

Imajući sve to na umu, vremenom sam došla do toga da ovu metodu izvodim sa neuporedivo boljim rezultatima. Daj joj šansu i videćeš da je odličan osećaj kad možeš da se pogledaš u oči, bez navale procenjivanja i samokritike.

A onda idi i dalje od toga.

Kako? Jednostavna metoda koju se trudim da upražnjavam je da nekoliko puta tokom dana postavim sebi pitanje – šta bi sada uradila osoba koja voli sebe? Čujem: prošetala, uzela neku voćku, ostavila tu 6. čokoladicu po redu za kojom si posegnula, čitala, spavala, radila na tekstu, rekla NE izlasku koji je ne zanima…

Veruj mi, uvek ćeš dobiti odgovor koji je u tvom najboljem interesu (što ne znači da će ti se uvek i dopasti).

Voli sebe bezuslovno, kung-fu zahvatom, jer to zaslužuješ samim svojim postojanjem. Ti si svoj najbolji prijatelj i najveći oslonac. Bila si tu u najgorim i najboljim trenucima.

Budi sebi na prvom mestu zbog sebe, a  onda i zbog onih koje voliš. Kao kad ti u avionu objasne da prvo sebi stavljaš masku sa kiseonikom, pa onda osobi do tebe.

Kad voliš sebe, možeš punim kapacitetom i da daješ i da primaš ljubav.

A onda je život zaista lep.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.