Sendvič od kake: “ružna” istina o poslu iz snova

Mene je neko debelo slagao!

Gde su fanfare, gde je osećaj opijenosti, kamo se denu poj rajskih ptica kad sednem da pišem? Nisam luda od ljubavi, nego od brige, straha, nedoumica i 1.000 pitanja na koje nemam odgovor.

A, neeeee, nismo se ovako dogovorili.

Ja sam vredno i predano trošila silne novce na knjige o samopomoći, na ivici bankrota i obnevidelosti popunjavala 846. po redu radni list sa vežbama da bih otkrila svoju strast. Da pronađem taj svoj pravi poziv, zbog kojeg je Univerzum odlučio da baš mene mama i tata naprave.

Obećavali su mi da čim to otkrijem, život će postati pesma. I kad sam konačno (ponovo) otkrila da je tačan odgovor pisanje i da želim da pokrenem blog, ja sam se radovala životu iz bajke. To je to. Preda mnom su godine ispunjene jutrima u kojima iskačem iz kreveta metodom kosog hica, pevušim i pišem, jer eeeejjjjj, ja sam otkrila svoj posao iz snova.

Svet je postao bogatiji za još jednu blogerku, a ja sam euforična iskakala iz kreveta čitava 3 meseca. Pričala svima o svojoj strasti i novoj karijeri u povoju, imala silne planove i samozadovoljno žalila sve one sirotane koji još nisu otkrili svoj idealni posao. Onaj koji će bezrezervno voleti.

I onda –  cvrc.

K’o kad prođe prva zaljubljenost, krenula su preispitivanja: pa je l’ baš ovo želim, da l’ sam spremna da se ovim bavim narednih 5 ili 10 godina, ima li to budućnost? Nevoljna sam planirala sudare sa svojim poslom iz snova. Gledam ja prazan word dokument, gleda on mene. Oboje se na smrt dosađujemo.

Započnemo konverzaciju, pa shvatimo da je besmislena. Mučimo se još malo, pa odustanemo. Kao i u svakoj vezi, ima i dobrih dana, ali nije sve vreme savršeno. A mora tako da bude, ako smo spoj iz snova.

Nekoliko puta sam ozbiljno pomišljala da raskinem i pronađem neku novu, zabavniju, manje zahtevnu ljubav. A onda sam se setila sendviča od kake…

Znam, skroz bljak zvuči. Ali, veruj mi, nije nikakvo traumatična uspomena iz detinjstva, već vrlo koristan pristup.

Šta je sendvič od kake

Jedan od mojih omiljenih blogera je Mark Manson. Sviđa mi se njegov buntovnički, nekonvencionalni, često “sam protiv svih” pristup.

U njegovom tekstu o čudnim pitanjima koje će ti pomoći da pronađeš životnu svrhu, prvo je “Koji je tvoj omiljeni ukus sendviča od kake i da li ima i maslinu?”. Iza ovog nesvakidašnjeg opisa, čuči životna istina.

Sve je sr*nje, s vremena na vreme.

Čak i ono što volimo da radimo, zahteva neki oblik žrtve – vreme, novac za ulaganje ili usavršavanje, spremnost da damo sve od sebe i ne uspemo. Manjak sna i višak stresa, dosadne delove koje bi najradije prepustili nekom drugom. Lista je podugačka. Sve ima svoju cenu i ni jedan posao nije čisto uživanje sve vreme.

Kad rasčistimo sa tim i onim mitom “radi ono što voliš i nećeš raditi ni dana” (što se mene smatra, istina je – “radi ono što voliš i imaćeš posla preko glave skoro svakog dana”), možemo da pogledamo istini u oči. Koliko god volele to što radimo, da li ćemo u tome uspeti određuje to šta smo spremne da žrtvujemo i istrpimo.

Ovakav stav pomogao mi je da se okanem lamentiranja nad fantazijom o poslu i snova i iskreno pretresem svoj kakani sendvič.

Sastojci mog sendviča

Strpljenje

Neophodna osobina za bilo koga ko želi da se bavi blogovanjem. Neke procene su da je potrebno oko 2 godine za razvijanje uspešnog bloga. Za osobu koja bi sve i odmah i kojoj bi silne pare mogli da uzmu za instant rešenja njenih problema, ovo je preeeveliki izazov. Najbljutaviji deo sendviča.

Samodisciplina

Koliko god volela da planiram i pravim rasporede, još više volim da ih kršim i tumbam naglavačke. Po prirodi sam kampanjac, sve radim u poslednjem trenutku. Adrenalin mi je najbolji pokretač. Kad imaš i “pravi” posao, to postoje malo nezgodno.

Potrebno je da budeš disciplinovana i da ako danas treba da napišeš 1000 reči za blog post, onda to i uradiš. A ne da umesto toga sat vremena tražiš odgovarajuće ilustracije, koje bi na red trebalo da dođu za tri dana.

Poređenje

Ja sam razumna osoba i čula sam brojne pametne ljude koje poštujem kako govore – poređenje je igra u kojoj uvek gubiš. I jeste, ima smisla u onome – nemoj da porediš svoj početak sa nečijom sredinom. Ali, ja često ne mogu da odolim.

Gledam kako nečiji blog vizuelno dobro izgleda, koliko ima tekstova. Onda mi u oči upadnu famozni lajkovi i šerovi na društvenim mrežama (ja za sada u proseku imam dva deljenja po tekstu, oba od mene) i, na stranim blogovima, izveštaji o mesečnoj zaradi. Nema svetla na kraju tog tunela, jer sve to deluje nedostižno.

Novi početak

U teoriji pokretanje nečega od nule je vrlo inspirativno i romantično. U praksi i ne baš. Ne možeš, a da se na osvrneš na ono što si već postigao i da ne čuješ u glavi iritantni glas (nekad svoj, nekad svoje bliže okoline) koji pita: zašto ti sad ovo treba, što ne uživaš u uspesima koje imaš na postojećem poslu? Sumnja uvek postoji, ali čini mi se da je na početku najintenzivnija.

Nesigurnost

Nesigurnost je jedina sigurnost. To je mantra vremena u kojem Google Assistant zakazuje odlazak kod frizera i večeru u restoranu. Ali, to me ne sprečava da imam crne misli “da li ću ja od ovoga zaista moći da živim” i “jao, koliko još rata kredita imam”.

Kad sam posebno neurotična (obično u gluvo doba noći) prebacujem sebi: eto, samo da si lepo diplomirala i našla posao kao pravnica, umesto što trčiš u nepoznato.

Kritika

Sve što radiš je izloženo kritici. Puta pet, ako je online. Iako znam da je mišljenje k’o dupe i svako ima svoje, pogodi me kad se nekome ne dopadne tekst ili prokomentariše da je predugačak/prekratak, da je tema možda za uži krug ljudi, da bi možda bilo bolje da _________.

U sebi (ili možda naglas) vrisnem: idi ti, pa napiši svoj tekst!

Nestalnost inspiracije

Desetine ideja o čemu bih mogla da pišem me spopadaju svakog dana. Odaberem jednu od njih, zapišem radni naslov i prvih 200-300 reči. I onda stanem. Lupam glavu i pokušavam da iscedim barem još neku reč, ali nema dalje. A tako je lepo išlo, dok blesava muza nije pobegla.

Iako već znam da će opet doći momenat kada ću imati šta da napišem, frustrira me to šo me inspiracija napusti, pa ne pišem ništa ili od 700 reči svega 200 valja.

Kad se sve sabere, jestiv li je ovaj sendvič?

Omiljeni ukus i masline

Jeste.

Nakon pretresanja shvatam da je, od raznih ukusa kojih ima u ponudi, blogovanje ipak moj omiljeni. I, kao što sam opisala u tekstu Zašto blogujem, ima 4 važne masline:

  • uživanje u procesu pisanja
  • mogućnosti za učenje i usavršavanje
  • razvijanje kreativnosti kroz ilustracije
  • razmena informacija i iskustava.

Neki put ide teže, a neki put još teže. Dok tapkam po tastaturi, praveći brdo slovnih grešaka, k’o da imam balvane umesto prstiju, ne cvrkuću ptice baš svaki put. Zahteva posvećenost, vežbanje, učenje. Ponekad i ne baš tako prijatnu introspekciju, jer jednom kad kreneš da pišeš o nekoj temi, razne stvari isplivaju na površinu.

Ali ja i dalje to želim da radim. Pronalazim se u tome, osećam se dobro, kreativno i imam toliko prostora da napredujem. Uživam u procesu i zadovoljna sam finalnim proizvodom. Kad već nisam davno izgubljena sestra Paris i Niki Hilton i moram da zarađujem za život, onda nek’ to bude blogovanjem.

Odbacujem iluziju i shvatam da idealan posao ne postoji. Svima nam sleduje sendvič od kake.

Pitanje je samo – koji je tvoj omiljeni ukus i ima li (barem jednu) maslinu?

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.