3 saveta koja sam morala da izbacim iz glave da bih počela da blogujem

A da počneš i ti da bloguješ?

Oduvek si volela da pišeš. Sastavi su bili jedini domaći zadaci koji te nisu smarali. Stalno si sa sobom vukla neku sveščicu u koju si zapisivala misli, događaje i citate.

A i Keri ti je izgledala taaako cool kad tipka onim svojim prstićima po tastaturi. Zavidela si joj na tome što pisanjem kolumne zarađuje za život. Dobro, i u onim epizodama kad šeta Zverku. I zbog toga što nema dovoljno polica za cipele. I živi u Njujorku… Da se vratimo na kolumnu. Blog bi mogao da bude tvoje kolumna.

Oduševljena tom idejom okreneš se starom, dobrom Guglu. Čitaš svaki iole priznat/poznat blog o blogovanju sa XY saveta, ideja i smernica. Sati ti prolaze u čitanju, beleženju i memorisanju informacija. Posle nekog vremena ti dosadi sedenje na tribinama i doneseš odluku da je vreme da utrčiš u arenu. Spremna si. Znaš kako da izbegneš početničke greške i da minimalizuješ rizike.

Jedini problem koji može da se pojavi? U glavu si ti se usadile ideje koje odmažu tvom početku blogovanja. Počinješ da odugovlačiš. Jednostavno, znaš da nisi spremna, jer nisi ______________ (dopiši šta god ti se čini kao valjan razlog). Razmišljaš čak i da odustaneš…

Pre nego što to uradiš, proveri da haos nije napravio neki od ovih saveta koje sam ja morala da izbacim iz glave da bi ovaj tekst uopšte ugledao svetlosti interneta.

Moraš da odabereš jednu nišu

Niša.

Te reč je iskrsavala u svakom trećem naslovu tekstova o blogovanju na koje sam nailazila.

 

Češala sam se po glavi k’o Homer Simpson i mrmljala sebi u bradu: “Šta je dođavola to?“. Poslednji put sam tu reč čula iz usta moje babe pre 20 godina i odnosilo se na neku vrstu ostave.

Kakve veze ima prostorija u kojoj ne možeš da se okreneš, a da se ne sudariš sa nekom kutijom ili da se ne sapleteš o predmet kojem je odavno mesto na otpadu (sačuvan uz komentar “nek’ se nađe”) sa blogovanjem?

Jednostavna definicija ove blogerske je da je to oblast ili tema kojom ćeš da se baviš u svojim tekstovima. Objašnjenje najčešće prate saveti o odabiru jedne niše, pisani različitim stilovima – od prijateljskih sugestija do ultimativnih “mora” i “neophodno je”.

Mučila sam se silno.

Kada sam počela da razmišljam o blogu, želela sam nešto što bi bila forma kolumne za iznošenje ideja o ličnom razvoju. Da o tome pišem iz nekog svog ugla u kojem nisu sve šarenići i leptirići, jer ponekad fizlozofija think pink nije dovoljna.

Što sam više čitala o blogovanju i pisanju, imala sam sve više informacija. Čitala sam besplatnu literaturu, gledala videa, kupovala knjige i kurseve i želela sam da sve što sam naučila, prenesem drugima kroz blog.

To znači da me interesuju već dve niše. Naopako.

Tumbala sam po glavi danima ovu problematiku. I (u tablodinom stilu) nećeš verovati šta se onda dogodilo! Naletela sam na drugačiji pristup koji mi je privukao pažnju.

Worldview. Pogled na svet iz mog ugla, po formuli Every [BLANK] should [BLANK].

O svemu što te interesuje pišeš iz svoje perspektive i udružuješ se sa čitaocima svog bloga da menjate svet zajedno. Smanjuje rizik da ti tema dosadi i ostavlja mnogo prostora za istraživanje i spoznaju.

Odlučila sam da je moj pogled na svet Svaka žena treba da realizuje svoj puni potencijal.

Jeeeej! Uklonila sam prvu prepreku da započnem blog. Ali odmah iza ugla…

Piši o onome o čemu već mnogo znaš

Niša i ovaj savet su najbolji pajtosi.

Odaberi nešto što te interesuje, o čemu znaš dosta toga i možeš da podučavaš druge. O čemu ja znam toliko da bih o tome mogla da pišem? Ili da podučavam druge?

Volim da čitam. Jedino gde ne mogu da sačuvam novac u novčaniku je knjižara. Ali da li zaista želim da pišem prikaze knjiga?

To mi je hobi. Opuštam se, uživam i izgubim pojam o vremenu. Da li će mi biti podjednako uzbudljivo ako moram da se fokusiram na elemente koji su mi potrebni za prikaz? Da prekidam čitanje da bih zapisala utiske? Da seciram likove i pišem preporuke? Teško. Možda ponekad, ako mi neka knjiga baš privuče pažnju. Ali ne kao jedina tema bloga.

Putovanja. To bi moglo da bude zanimljivo. Ima potencijal i da zarađujem od bloga u tom slučaju. Samo, da li letovanje i par seminara godišnje mogu da budu materijal za blog? Naišla sam čak i na ideje da skinem slike sa interneta i čitam turističke forume i na osnovu toga pišem. Pišem da sam bila negde na osnovu tuđeg iskustva i slika? Pa to je jednostavno glupo.

O svom poslu nisam htela da pišem.

A da ja postanem ekspert brzinski za neku temu? Ovde ljudi na pauzi za kafu završe fakultet, što ja da ne postanem ekspert.

Tik-tak, tik-tak.

Vreme prolazi, a ja em nikako da smislim za šta bih mogla ekspert da postanem, em sve što mi padne na pamet da bi mogla da mi bude tema bloga sasečem u korenu. Ćuti tu, gde ćeš da pišeš o tome, kad nisi stručna.

I odjednom se setim u čemu sam stručna. U postavljanju pitanja. Volim, brate, mislim sestro, u sve da turim nos. Stalno mene nešto zanima, evo ako mogu ja da pitam. Gugl istorija mi je prepuna pretraga koje počinju sa “kako da” i “how to”. Oduševim se.

Osmislila sam jedan potpuno novi pristup. Kakva sam ja meni carica.

Naknadno se, doduše, ispostavilo da baš i nisam izmislila toplu vodu, da taj koncept već postoji pod etiketom “novinar” – bloger koji postavlja pitanja, pronalazi odgovore na njih i vodi svoje čitaoce sa sobom na put razotkrivanja.

Ma i dalje sam carica.

Nego, kad smo kod čitalaca…

Odredi idealnog čitaoca i piši za njega

Nemoj da pišeš za masu. Piši za jednu osobu. Tako tvoje pisanje postaje preciznije, lakše uspostavljaš kontakt i ne deluje kao da ljudima držiš predavanje.

Dva predložena načina:

  • zamisli da pišeš mejl;
  • piši pismo prijatelju.

Mejlom obično ljudima delegiram posao i kažem do kada treba da ga završe, a deluje mi da ovo nije prikladno mesto za to. Pismo sam poslednji put pisala kad sam uspostavila neke kontakte preko tinedjž časopisa Fazon (prestao da izlazi u prošlom veku), a ako bih pisala prijatelju, izvrnula bih dušu na postavu k’o Giga Moravac džepove. Ne, blog nije prikladan ni za to.

Onda sam kod jedne blogerke naišla na koncept formiranja idealnog čitaoca. Sa sve propratnim formularom u Word-u s pitanjima.

Krenem.

Ime, prezime, slika, pol, godine, interesovanja, bračno stanje, strahovi, marka automobila… Čekaj, bre. Ne tražim idealnog partnera niti prikupljam informacije za policijski dosije. Izmišljene prijatelje u detinjstvu nisam imala, pa da znam da ovako detaljno osmislim osobu koja teško da može da postoji.

Još uvek sam na početku. Mučim se sa tim da li zaista želim da blogujem, pokušavam da steknem naviku da svakodnevno pišem, nisam sigurna ni o čemu ću pisati, a  treba da smislim idealnu personu?

Kad god pokušam da je opišem, završim opisujući sebe (samo u nekoj ispoliranoj varijanti). Čujem eho: Sebe, sebe…

Munja se prolomi i grom narciosidnosti opali pravo u monitor. A da ja za početak pišem za sebe? Ono što me interesuje, brine, zabavlja? Zar to nije autentičnost?

Kako vreme bude odmicalo i budemo putovali zajedno, pokušaću da pronalazim odgovore na pitanja onih koji blog prate, naravno. Ali moguće je da ću i pre toga pisati o temama koje ne zanimaju samo mene.

Ako si jedan u milion, a na svetu postoji 7 milijardi ljudi, to znači da postoji 7.000 ljudi koji su isti kao ti.

 

Jeff Goins

Slušaj sebe

Čitaj sve što ti privuče pažnju i učini ti se korisnim.

Ali ne uzbuđuj se ako ne pratiš slepo svako MORA, TREBA, NEMOJ.

Koliko god da su neki saveti dobri, možda za tebe u ovom trenutku nisu odgovarajući. Eksperimentiši i testiraj. Pronađi ono što ti odgovara.

Najvažnije je da uživaš u procesu.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.