6 jednostavnih taktika da utišaš glas koji ti stalno zvoca

Čuješ je, zar ne?

Ne bira ni vreme, ni mesto.

Grub, nepristojan, zao glas.

Sve je crno ili belo. Fantastična si ili patetična. Božanstvena ili ružna i neprivlačna. Uspešna ili potpuni promašaj. I to sve u manje od 5 minuta.

Za nove stvari koje želiš da pokreneš ili uradiš, uvek ima dobronamerne savete: „Sačekaj, nisi još uvek spremna“, „Trebalo bi još malo da to proučiš“, „Potrebno ti je više iskustva.“ Maliciozna, a na prvi pogled tako racionalna.

Pokvarena ploča, koja vrti jedno te isto, uz male izmene u odnosu na temu zbog koje zvoca. Uporna kao mazga.

Samo što za razliku od ploče, tj. loše osmišljenje plej liste, ne možeš da je isključiš.

Ali, kad je upoznaš, možeš da naučiš da je utišaš i da živiš sa njenom čantranjem, a da ti ne ometa napredak.

Upravo ćeš saznati kako…

Moj slučaj

Ne znam kada se moja Unutrašnja Kritičarka toliko ohrabrila. Verovatno su joj od pomoći bile dobre namere mojih roditelja koji su me podsticali da uvek dam sve od sebe. Iz toga se razvio perfekcionizam i večito unutrašnje naklapanje. Od toga kako izgledam, sa kim sam se zabavljala, šta sam kome rekla, kako je ko na šta odreagovao, da li sam preterala, da li sam zaista uspela u nečemu.

Uz zloban smešak i podrugljiv pogled, Unutrašnja Kritičarka recituje greške, loše procene, nezavršene zadatke. Kad u nečemu ne uspem, samo se time bavi. Sadistički pikira svaku grešku i besomučno je premotava.

Kad odlučim da pokušam nešto, snishodljivim tonom započinje svoju tačku: „Lepo je to dušo, ali da li se sećaš kada nisi uspela da ____________? Zar ne misliš da bi to moglo da se ponovi? Ko si ti da __________________?“.  To može biti bilo šta – od pisanja blog posta do ukrašavanje torte.

Najsvežiji primer je igranje softverom za pravljenje animiranih videa. Nisam poznata po strpljenju, pa zato svaki tutorijal odgledam do pola i onda prekinem uz komentar “snaći ću se već nekako”. U ovom slučaju to “snaći ću se” je trajalo više od sat vremena.

Nikako da pohvatam logiku, komande, kako ubacujem ono što želim, gde se određuje brzina animacije, nerviram se jer nemam razrađen scenario.

Na prve znake da neću odmah uspeti ili da neće ići kao što sam zamislila, počinje tirada: “Zašto gubiš vreme sa ovim? Vidiš da ti ne ide. Umesto da se držiš onoga u čemu si dobra, ti stalno nešto izmišljaš. Neprijatno mi je. Nećeš uspeti. Ostavi to, kad ti kažem!”.

Neki put je toliko glasna, da me dovede do toga da zaista poželim da odustanem ili barem da to što pokušavam da uradim odložim na neodređeno vreme.

Takve situacije su me navele da potražim odgovor na pitanje:

Zašto imamo Unutrašnju Kritičarku

Šta je plodno tle za razvoj ove gnjavatorke? Zahtevni roditelji, takmičarski orijentisano obrazovanje koje ne prihvata greške kao deo procesa učenja, patrijarhalni sistem u kojem smo manje vredne zbog svojih genetalija, moderan način života po čijim merilima si uspešna samo ako si konstantno pod stresom i nezadovoljna?

Iako sve ovo ide u prilog neprekidnom mrmljanju negativnosti od kako otvorimo oči dok ne utonemo u san, razlog za postojanje Unutrašnje Kritičarke je malo dublji.

Jenodstavno, tako smo “konstruisani”.

Koliko god naopako zvučalo, ona je izraz instinkta za očuvanje, takoreći oficirka zadužena da budemo bezbedne od bilo koje vrste emocionalnih rizika – neuspeha, razočaranja, odbacivanja, kritike drugih. Što je veći ulog, tj. veći rizik od ismevanja, sramoćenja, promašaja ili gubitka, to je ona glasnija i poganijeg jezika. Okrutna unutrašnja kritika u cilju sprečavanja spoljašnje.

Ako se naš um pita, bolje da nam je dosadno i da se osećamo tužno i neispunjeno, nego da izlazimo iz zone komfora jureći za svojim snovima i željama, jer nas to čini ranjivim. Ne zanima ga da li je ono što Unutrašnja Kritičarka priča istina ili ne, dokle god izbegavamo emocionalni rizik.

I zato to čantranje ne možemo da uzmemo za ozbiljno. Ono nije bazirano na realnosti, već je strategija za zadržavanje u onome što nam je poznato. Jedini problem sa ovom “strategijom” je što je odgovorna za to što mnoge ideje nisu dobile priliku da budu podeljene, poslovi da budu započeti, važna pitanja da budu postavljena i talenti da budu iskorišćeni.

Znam šta ti prolazi kroz glavu – ali, šta ako je glas koji sprovodi tu strategiju ponekad u pravu? Šta ako za nešto zaista nismo spremne ili nam je cilj možda nerealno visok?

Tara Mohr predlaže sledeću ček listu za njegovu proveru:

Sad kad znamo zašto imamo Unutrašnju Kritičarku i kako možemo da prepoznamo njeno brbljanje, ostaje da vidimo šta da radimo sa njom.

Da li borba pomaže i zašto ne

Borba do poslednjeg atoma snage je za mene uvek logično rešenje kad me neko gnjavi. Samo, u ovom slučaju, nije baš sjajan potez.

Kritičarka je uplašeno dete u nama. Ljutnja samo pogoršava stvari. Potrebno je da racionalni deo preuzme kontrolu i da odgovorna odrasla osoba kaže histeričnom detetu: “Nema potrebe da brineš, ja ću se pobrinuti da sve bude u redu”.

Iako znam koliko neprestano zvocanje može da te razbesni, nemoj da od dela sebe praviš neprijatelja i da sa njim ratuješ (zato i stoje navodnici u naslovu). Osim što je toksično po mentalno zdravlje, ujedno je i bitka koju ne možeš da dobiješ. Rasprava je besmislena, jer dok ti imaš arugment #26, onda je već osmislila #42. Istovremeno, gubiš vreme zazuzeta diskusijom, umesto da radiš na ostvarivanju onoga što želiš.

Dakle, ne možeš da je se oslobodiš, ne treba da se svađaš, jer je to neće utišati, pa šta onda da radiš?

Evo nekoliko ideja.

Kako da utišaš Unutrašnju Kritičarku

I za ovo Tara Mohr, autorka knjige Play Big”, ima predloge:

  1. Kad čuješ da Kritičarka mlati praznu slamu po stoti put, označi ovaj glas jednostavnom napomenom sebi: “Čujem svoju unutrašnju kritičarku”. Da, znam, zvuči kao da ti jedan aktuelni ministar daje ove savete, ali veruj mi da ima smisla. Korisno je, jer uviđaš da ti nisi kritičarka, već osoba svesna tog glasa, koja pokušava da ga razume i umanji njegov značaj. Kritičarka nije jedini deo tebe. Kada je imenuješ, odvajaš je od drugih, korisnijih delova – mašte, želje, mudrosti. Izgovaranjem te rečenice podsećaš sebe da je to samo glas i možeš da nastaviš dalje ne obazirući se na čantranje i pretnje.
  2. Odvoj se od Unutrašnje Kritičarke. Umesto “šizim”, kaži “Ova lujka opet šizi, jer se boji izlaska iz zone komfora.“ To je još jedan način da treniraš mozak da je to samo jedan glas i to onaj najmanje bitan.
  3. Kreiraj karakter koji predstavlja Kritičarku – slika pomaže da zapamtiš da je to samo lik sa svojom ličnošću i patologijom. Karikiraj je slobodno koliko god želiš, jer će ti to pomoći da se manje baviš time što priča.
  4. S empatijom preispitaj motive samokritike. Kad čuješ taj glas, pitaj “Šta pokušavaš da uradiš sada?”, “Od čega pokušavaš da me zaštitiš?”. Pitaj kreirani karakter šta joj je motivacija i zbog čega je to želiš da radiš toliko plaši. Kad shvatiš namere koje iza toga stoje (pokušaj da te zaštiti od napada, sramoćenja, izopštavanja iz društva ili neuspeha), prihvati njene motive, zahvali joj se i ljubazno naglasi “ne brini, mogu ja ovo.”
  5. Skloni je sa scene – zamisli da izlazi iz prostorije i počni to što radiš iz početka. Ako ti je lakše, kaži “Sada sam samo ja ovde, Kritičarka je otišla na pauzu.“
  6. Zamisli da možeš da joj jednostavno smanjiš ton. Uzmi imaginarni daljinski i utišaj je.

Znam da ovaj popis deluje malo woo-wooo, ali ni nemamo posla sa nečim racionalnim i razumnim.

Meni inače ova poslednja taktika najviše zabavlja. Dodatno, kad započinjem nešto novo, podsetim sebe da to radi svaki put. Onda pogledam u ono što radim, koncentrišem se na dobre stvari (između ostalog da uopšte imam hrabrosti da to radim) i odlučim da ću dati sve od sebe, pa kako bude.

Kad krene da premotava profesionalne greške nakon radnog dana, vratim fokus na sve ono što je bilo pozitivno i uspešno. Mada, priznajem, ima i dana kada joj (protivno pravilima) jednostavno odbrusim “Je*i se bre, radim najbolje što znam.“

Za kraj, idemo i korak dalje od utišavanja. 😉

Upotrebi Unutrašnju Kritičarku kao kompas za uspeh

Kritičarka će se uvek vraćati sa novim “argumentima”, tako da ćeš često morati da koristiš neke od tehnika da je utišaš.

Dobra vest je da to može da ti posluži kao kompas ka uspehu. Naime, mnogima od nas je Unutrašnja Kritičarka najglasnija po pitanju najvažnijih snova za život i posao, jer se upravo osećamo najranjivije u vezi sa njima.

Zbunjuje nas zvocanje, pošto mislimo da treba da budemo rasterećene, poletne i uzbuđene kada smo na pravom putu. I onda nas sumnja i nelagodna osećanja navode da mislimo da treba da odustanemo. Upravo suprotno. To samo znači da smo probudile čuvarku granica zone komfora.

Dok pišem ove redove, moja Unutrašnja Kritičarka sedi na kraju stola, prekrštenih nogu. Baci pogled na ekran, pa na svoje savršeno nalakirane nokte, uzdahne i dobaci: “Ja stvarno ne znam zašto ti o ovome pišeš. Ko si ti da obrađuješ tako kompleksne teme? I zašto ti uopšte bloguješ? Šta fali tvom pravom poslu, pa toliko si se uložila u to, a sad počinješ iz početka.“

Odgovaram “Baš lepo od tebe što čantraš, to mi je dokaz da treba da nastavim da piskaram. Šetaj, šećeru.“

A ovo je moja poruka za tvoju Kritičarku:

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.