Zašto blogujem? Imam 4½ baš dobra razloga

Zašto se izlažem pritisku koji osećam svaki put kad treba da napišem novi tekst, dok kursor blinkće na praznom Word dokumentu?

Zašto sebe dovodim u poziciju početnice, nakon godina napornog rada na mom „pravom“ poslu?

Zašto ne pišem za svoje oči, u svoja četiri zida što se kaže, nego javno iznosim misli, osećanja i iskustva?

Zašto, kog đavola, nerviram svoju Unutrašnju Kritičarku blogovanjem, stavljajući sebe u ranjivu poziciju i izlažući se kritici drugih ljudi, umesto da uživam u zoni komfora?

Razlozi za ovu ludost, poređani po značaju, slede u nastavku:

#1 Uživanje u procesu pisanja

Ljubav prema knjigama razvila sam u detinjstvu, a od viših razreda osnovne književni ukus sam formirala čitajući klasike.

Kad sam završila s kućnom bibliotekom, spašavala sam ih iz svih vitrina na koje sam naišla, a u kojima su stajali kao ukras, kupljeni na metar. Ako se izuzme kafić u blizini, najveći deo pauza između časova tokom gimnazijalskih dana provodila sam u školskoj biblioteci – gradsku sam jedno vreme zaobilazila zbog zaturenog “Evgenija Onjegina”.

Gajila sam strahopoštovanje prema autorima tih dela, a reč “pisac” je za mene bila velika kao planina (starlete i TV voditeljke u to vreme još uvek nisu bile autorke bestselera). Ni sanjarenje da pisanje bude moj poziv, ni silne petice iz sastava i prikolica pročitanih knjiga, nisu uspeli da me navedu da se drznem i ozbiljno pomislim da bih i ja to mogla da radim. Da jednog dana, na primer, obožavani Ivo i ja budemo kolege po peru? Smatrala sam tu opciju, najblaže rečeno, nerealnom.

I zato sam se negde pred upis na fakultet definitivno oprostila od ideje da se okušam kao spisateljica. Ali je nešto ostalo da tinja…

Na jednoj od životnih prekretnica pre skoro dve godine, zanesena knjigama o samopomoći, postala sam opsednuta pitanjem šta je to moja strast i čime zaista želim da se bavim u životu. Razbijala sam glavu, davila svoje bližnje: “E, a šta misliš koje su to moje jake strane i veštine?”, meditirala, kontala i prekontala sto zanimanja dok nije došlo do prosvetljenja – napravi blog i piši.

Wauuu, kakva spoznaja!

Kad je euforija prošla, shvatili sam da nisam otkrila ništa novo ni revolucionarno. Ipak, oduvala sam prašinu sa davne želje da budem pisac i dobila solomonsko rešenje. Na blogu mogu da pišem oslobođena aspiracije da to bude vrhunska proza Nobela vredna.

Iako svaki put imam gomilu nedoumica i odlažem pisanje opsednuta perfekcionizmom, kad počnem, potpuno se prepuštam uživanju u procesu. Igram se rečima, artikulišem ideje, razmatram uzročno-posledične veze i analiziram. Razmišljam na papiru.

Na pisanje gledam kao na izgradnju nečega. Važno je osmisliti dobru konstrukciju i onda na to dodavati građu. Raditi uporno, doterivati, menjati, prekrajati, malo rušiti. Prilagođavati, premeštati i dopunjavati, dok konačno ne osetim zadovoljstvo zbog “građevine” napravljene po mojoj meri i napretka u razvijanju veštine.

Nakon što napišem tekst osećam se smireno, kao da sam teret nepovezanih misli, reči i ideja pretvorila u nešto zaokruženo.

#2 Mogućnosti za učenje i usavršavanje

Da bih uopšte počela sa blogovanjem, provela sam sate čitajući o odabiru platforme i hosting provajdera, pravljenju sajta u Word Press-u, odabiru i prevodu teme, uklapanju svega toga sa odgovarajućim dizajnom.

Mučila sam se sa pravljenjem strana i kategorija, povezivanjem email marketing platforme sa sajtom i još gomilom tehnikalija. Hiljadu pokušaja, mnogo promašaja, pitanja Gugla „how to…“, neuspeha i frustracije, ali i slavljenja malih pobeda kad nešto konačno uradim kako treba.

Paralelno s tim procesom, pošto ni pisanje sastava ni dve godine bavljenja novinarstvom nisu isto što i pisanje za web, učila sam o anatomiji blog posta, kako se pišu naslovi i podnaslovi, biraju ilustracije i formatira. A to su sve samo preduslovi za pisanje solidnog teksta. Nakon što se savlada forma, potrebno je pozabaviti se i suštinom.

Kad odaberem temu kojom ću da se bavim, obavljam nešto što zovem internim i eksternim istraživanjem. Interno je kopanje po mislima, iskustvima i osećanjima. Volim da uključim i sopstvene primere u tekst, jer smatram da im to daje autentičnost.

Onda sledi čitanje delova knjiga na tu temu, tekstova i gledanja videa. Potrebno je popuniti rupe u informacijama koje imam, pronaći odgovore i sistematizovati argumente.

Često mi se, doduše, desi da se zanesem, pa čitam i beležim informacije i nekoliko dana, kao da ću da pišem knjigu, a ne post od oko 1.500 reči. Iako samo deo bude iskorišćen, nikada vreme koje provedem u istraživanju ne smatram izgubljenim.

Godinu dana od upuštanja u ovu avanturu, bogatija sam za razna znanja o pravljenju i funkcionisanju bloga, osnovne veštine za pisanje postova i veliki broj informacija koje pozitivno utiču na kvalitet mog rada i života uopšte.

#3 Razvijanje kreativnosti kroz ilustracije

Pošto sam vizuelni tip, za svaku temu ili delove posta uvek imam sliku u glavi. Kada sam počela da pišem, nisam uspevala da pronađem to što mi odgovara – ili ilustracija košta 15 dolara ili uopšte ne postoji ono što bih volela da iskoristim za tekst.

I šta onda da radim? Prvi korak je bio pronalaženje sajtova sa besplatnim fotografijama, ilustracijama i vektorima, a onda njihovo prilagođavanje i pravljenje kompozicija pomoću softvera poput Canve i PicMonkey-a. Ali, nakon nekog vremena, to mi više nije bilo dovoljno.

Kao što sam opisala u tekstu o kreativnosti, sebe sam smatrala antitalentom za crtanje sve do TED govora  „Zašto ljudi veruju da ne mogu da crtaju – i kako dokazati da mogu.“ Nakon crtanja likova iz crtaća uz YouTube tutorijale, oslobodila sam se i počela da crtam jednostavne ilustracije za tekstove.

Proces je često izazovan – crtam po nekoliko puta, onda skeniram/slikam telefonom, obrađujem koristeći PicMonkey (pre svega problem mi pravi siva pozadina papira), bojim koristeći Gimp, pa ponovo doterujem ilustraciju.

Bez obzira da li crtam ili preuređujem, to je deo koji mi donosi najviše radosti i razvija mi kreativnost. Dobre ilustracije podstiču me da započnem pisanje teksta ili da proguram spisteljsku blokadu (fancy naziv za moje odugovlačenje), jer pomislim: “šteta da ovoliki trud bude uzaludan”.

#4 Prostor za razmenu informacije i iskustva

Ako uhvatiš sebe da ljudima iz svoje okoline, želeli oni to ili ne, iznova naklapaš o istim temama, vreme je da pokreneš blog.

Lični razvoj postao je moja mini opsesija i osetila sam potrebu da napravim prostor za prenos svih korisnih informacija iz knjiga koje sam pročitala i kako to funkcioniše u praksi, ali na svoj način.

Nisam želela da ono što radim bude još jedna kap u moru savršeno skockanih uputstava začinjenih 100%-im uspehom, posle kojih se osećam posramljeno, jer nisam toliko predana, posvećena ili disciplinovana. Ne ustajem pre petlova, nemam jutarnju rutinu, mučim se sa usvajanjem zdravih i korisnih navika i ne zračim pozitivu 24/7. Mnogo toga saznajem u hodu, neke koncepte shvatam u potpunosti tek kad o njima pišem ili ih u periodu pripreme teksta proradim.

I upravo tu vrednost mogu da ponudim – sopstveno iskustvo, promašaje, neuspehe, pitanja na koje još uvek tražim odgovor, ali i informacije koje imam, male pobede i sve što sam naučila do sada iz lekcije kako živeti život lepše, lakše i ispunjenije.

Preformulisala sam ono “napiši knjigu koju želiš da čitaš” u napravi blog koji bi volela da pratiš i kroz koji ćeš zajedno sa drugim ženama sličnih interesovanja da učiš i razvijaš se.

#½ Od svega pomalo

Miks sporednih, ali i dalje značajnih razloga, čini preostalu polovinu koja na prethodna četiri dodaje vrednost.

Blogovanje je izazovno, dinamično, navodi te da bolje organizuješ svoje vreme i biraš prioritete. Izvodi te iz zone komfora i uči strpljenju. Suočava te ponekad i sa događajima koje si potisla, a koji izlaze na videlo kad zbog određene teme počneš da kopaš po svom mozgu. Čini te ranjivom, jer te izlaže kritici, što te, koliko god možda paradoksalno zvučalo, ujedno i osnažuje.

Jednom kada počneš da bloguješ o interesovanjima koja oblikuju tvoj život i onome što želiš da uradiš/budeš/postigneš, više razmišljaš ko si, kako da to toga stigneš, ko postaješ u tom procesu i da li ti se to dopada ili ne.

A to je možda dovoljno dobar razlog da započneš blog.

2 thoughts

  1. Ja sam mnogo srećna što si ti odlučila da bloguješ, jer odavno nisam naišla na ovako zanimljiv web kutak 🙂
    Pročitala sam sve, prepoznala se u nekim tekstovima, i uživala u tvom stilu.

    Samo nastavi da pišeš!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.