Prokrastinacija: zašto odlažeš i kako da prestaneš?

 

Hajde da budemo iskrene.

Koliko u tvojoj zemlji zvanoj „Sutra“ ima vežbanja, zdravije ishrane, više čitanja, manje gubljenja vremena, isplaniranih, a nikada realizovanih koraka koji doprinose nekom davno zacrtanom cilju?

U mojoj ima toliko da uskoro više neće biti zemlja, nego osmi kontinent.

Znam da se, kao i ja, pitaš zašto to radimo i kako da prestanemo.

Dozvoljavaš da iznesem neke od svojih brojnih bitaka sa Gospođom Prokrastinacijom i strategije kojima (povremeno) možemo da je pobedimo?

Odlaganje kad imam rok

 

Foto: Valentina Bogdaniuk

Obožavam početke. Uuuu, sreće i radosti kada započnem novi projekat. U tim trenucima endrofina i dopamina imam za izvoz.

Jedem, pijem i dišem taj zadatak. U tom ludilu uspevam da kvalitetno završim preko 60% posla i da savladam sve moguće i nemoguće prepreke. Razgledam urađeno, divim se i ponavljam “Svaka ti čast. Završićeš ovo k’o Mrka, pre roka”.

Onda stanem. I to ne onako da zastanem da dođem malo k sebi. Neeeee.

Iskopam rov, smestim se i ne mrdam. Kad god pomislim na preostali deo posla, umesto radom, ja se bavim planiranjem.

Pišem i brišem po kalendaru, prebacujem iz kvadratića u kvadratić, dok se onaj u kojem je crvenim zabeleženo “ROK” zlokobno ceri i misli “Neka, neka, videću te kada mi se opasno približiš.”

I dok dani prolaze u odlaganju, zamenjujem prvi posao drugim. Po potrebi i trećim, petim i osmim.

Bez obzira što ne lenčarim, anksioznost raste. Sve češće imam monologe tipa: “Opet to radiš. Znaš kad si počela? Da si svakog dana radila po malo, do sada bi već završila. Znaš kad ćeš da uspeš to što si naumila? Nikad. A zašto? Zato što si lenština koja samo gubi vreme. Prošao je još jedan dan, a da ništa konkretno nisi uradila. Odrasti već jednom i nauči šta su istrajnost i disciplina.” Zvuči poznato?

U nekom momentu od pogleda na kvadratić koji izgleda kao Džek Nikolson kad je tumačio Džokera mozak mi propišti. Onda na scenu stupa Čudovište zvano Panika.

Trči naokolo i urlajući u jednom dahu izgovara: ”AAAAAA, nećemo završiti, gotovo je, vidi šta si uradila, naje*ali smo ovog puta skroz”. Onda prestane da se svađa sa mnom i počne da se breca na druge: “Ostavite me, nemam vremena, šta me sad to pitaš, znaš koliko imam posla”. Kad istrči 5 ili 10 krugova (zavisi koliko je zadatak važan i u kolikom sam riziku da napravim ozbiljnu štetu), zastane da uhvati vazduh da bi moglo još jače da se dernja.

Iskoristim tu priliku da preuzmem kontrolu. Isključujem sve ometajuće faktore, takoreći postajem slepa i gluva za sve ono što nije to što treba da završim.

Pod nadzorom Čudovišta radim punom parom. Adrenalina na pretek i hvatam u letu da deo mene čak i uživa u svoj toj gunguli. Neki put pomislim da ne umem drugačije i da sam najkreativnija pod pritiskom, dok obnevidela kucam po tastaturi.

Zapomažem i kukam kako ne mogu, dok me kofein ubeđuje u suprotno. Završavam u foto finišu i padam mrtva. Uz poslednje izdahe obećavam sebi “Nikada više”.

Pogađaš, to traje do prve prilike.

Odlaganje kad nemam rok

 

I dok poslovne obaveze započinjem odmah i vrlo brzo uradim veći deo, sve ono što mi je privatno važno – uvođenje korisnih navika poput vežbanja, sistematizovane edukacije i rada na blogu, odlažem do u nedogled.

Sve što mogu danas, ne ostavljam za sutra. Nego za prekosutra ili još bolje za onaj dan u nedelji koji se zove „Nekad“. Ima nekoliko varijanti tog dana, pa uz nekad ide i: kad budem imala više vremena/kad budem raspoložena/kad prestane sezona monsuna u Indiji/kad malo još otopli na Antartiku.

Dva minuta nakon što odlučim da ću kao odrasla i odgovorna osoba da radim na svojim ovogodišnjim ciljevima, Gospođa Prokrastinacija i ja postajemo najbolje prijateljice.

Ona uvek ima potpuno fenomenalne ideje koje voli da podeli sa mnom. Kaže: “Slatka moja, ‘ajde da pogledamo sve epizode nove sezone Potpredsednice, pretražimo Amazon u potrazi za svim ikada napisanim knjigama iz oblasti ličnog razvoja i pogledamo 3 kompilacije Najbolji padovi 2016. A možemo i samo da otvaramo tabove raznih blogova o pisanju dok ih ne bude bar 15”.

Kad, recimo, sednem da pišem i znam da imam sat vremena na raspolaganju, ona se pojavi niotkuda i šapne: “Idi malo na Fejsbuk.” Poslušam je i odem da pogledam šta ima novo u odnosu na pre 7,5 minuta. Prva na zidu mi je objava Bright Sida-a “12 poznatih koji su genijalno reagovali na paparace”.

Vidim fotku Džima Kerija sa nekom plavušom. Učini mi se da je to glumica koja se pojavljuje u Dva i po muškarca. Guglujem jim carry girlfriend two and a half man. I Gugl i Jutjub mi potvrde da sam u pravu, to je gospođa koja se zove Jenny McCarthy. Preplavi me osećaj ponosa, k’o da su mi upravo javili da sam ovogodišnja dobitnica Nobelove nagrade za književnost.

Narednih 15 minuta u mom svetu su njihovo zabavljanje i raskid veoma važne teme. Uhvatim sebe kako čitam tekst nekog tablodinog novinara koji u Šerlokovom stilu pokušava da razreši misteriju raskida na osnovu nekoliko naznaka. Vratim se na Jutjub i pustim plej listu Najbolje iz Dva i po muškarca III deo: Čarli Harper. U sred gledanja i nakon što sama sebi po deseti put argumentovano dokažem da je serija izgubila šmek kad su otpustili Šina, pogledam na sat.

Ostaje mi još 15 minuta. Ko još počinje da piše tekst kad ima 15 minuta na raspolaganju? Nema veze, sutra ću. Nego, je l’ mi se to učinilo ili ima i isečaka iz Teorije velikog praska? Ček da proverim…

Nekim danima sam jako zazuzeta kreiranjem divnih izgovora:

  • umorna sam;
  • nisam inspirisana;
  • muči me PMS, ne mogu da razmišljam, a kamoli da se pokrenem;
  • petak je, a ko još petkom počinje da menja život, daj da lepo sačekam ponedeljak.

Ne mogu da se ne zapitam – da li je stvarno nemoguće da napravim bilo kakvu korisnu promenu u životu? Kako upadnemo u to da se vrtimo u krug kao hrčak na točkiću?

Zašto odlažemo

Ukratko – odahni, sa nama je sve u redu. Mozak je kriv.

Kad bolje razmisliš, nemamo problem da radimo stvari koje su nam korisne na duže staze, dokle god one čine da se osećamo dobro sada i ovde. Uglavnom odlažemo ono što nam izgleda neprijatno ili naporno. Kao da naš mozak, pre nego što odluči da li ćemo nešto da radimo ili ne, promisli kako ćemo se osećati.

Prema nalazima istraživanja iz ove oblasti, to i nije tako daleko od istine.

Postoji noviji deo našeg mozga, koji odmerava dobrobiti nekog ponašanja i koliko nas ono košta. Taj deo se zove Neokorteks (tepaćemo mu Neo). On je zadužen za donošenje racionalnih zaključaka. Kao na primer, da bi bilo dobro da završavamo svoje obaveze na vreme, da ne bismo dobili otkaz.

Ali, tu je i mnooogo stariji zvrk – Limbički sistem. Od milošte ga zovem Limbo. Limbo je jedan veseljak, komformista kojem je važno samo šta se dešava sada i kako se trenutno oseća.

Boli ga štikla za otkaz, njega smara da piše taj izveštaj. Mnogo mu je smislenije da osvežava stranu sa novostima na Fejsbuku dok ne pročitaš sve objave svih 368 prijatelja i 50 stranica koje pratiš. I baš ga briga kako ćeš ti da se osećaš kad uspeš da obučeš dva broja manje farmerice, ako on mora da se zbog toga 30 minuta znoji na traci za trčanje. Mom Limbu se, recimo, prilično sviđa ideja da za život zarađujem pisanjem, ali su mu dozlaboga dosadne svakodnevne obaveze koje vode do toga. Pogotovo pisanje.

Dok planiramo sve te naše divne i važne ciljeve, mi radimo sa Neom, koji beleži dobrobiti i odobrava neophodna buduća ponašanja koja do njih dovode. Za to vreme Limbo, zavaljen u fotelji, hrče i samo se povremeno trgne da pita: “A kada je to na redu? Za 3 meseca? Odlično, potpuno se slažem. Lepo si ti to Neo, druže moj, smislio. Samo vi nastavite, ja ću još malo da dremnem”.

Ali, kad dođe vreme za realizaciju, Neo i Limbo pretvaraju se u Anđela i Đavola iz “Mi nismo Anđeli”, što objašnjava jednu od uobičajnih scena iz mog svakodnevnog života:

Neo: Majo, vidiš da je 20h, trebalo bi da počneš da vežbaš.

Ja: Evo, sad ću, samo da pogledam još ovih 50+ smešnih fotki mačaka.

Limbo: Tako je, ne slušaj tog smarača. Vidi što su slatke mace. Greota da ne pogledamo, to je samo 5 minuta.

Pola sata kasnije…

Neo: Majo, gubiš vreme. Mani se mačaka. Opet ćeš da besniš kad budeš kupovala kupaći, gunđajući da su sigurno manji brojevi na etiketi nego što je realno i da ogledala u prodavnicama uveličavaju, jer ti sigurno nemaš toliko sala.

Ja: Dobro, dobro, evo krećem.

Limbo (valja se po podu i histerično plače kao nevaspitano derište): Nećuuuuu da vežbaaaam, hoću da gledamo i galeriju kucaaaaaaaaaa.

Ja: A da ipak pogledamo i kuce? Ionako nikada neću izgledati kao Adriana Lima (šmrc, šmrc).

Neo, razočaran mojom neodgovornošću  i ošćetenog sluha od Limbovog dernjanja, odustaje.

Napomena procesu evolucije – u ovakvom trenutku mi nedostaje deo mozga koji može da podvikne “Debela, ne filozofiraj, nego diži guzicu sa kauča i pravac na vežbanje!”.

Kako da prestanemo

Istina je surova. Ne možemo uvek da računamo na Čudovište zvano Panika, što je i dobro za naše mentalno zdravlje. Ilon Musk još uvek nije osmislio čarobni štapić koji zadatke i ciljeve bez po muke pretvara u realnost. Kako onda da neutralizujemo Limba i pomognemo napaćenom Neu?

Predlažem sledeće taktike koje u poslednje vreme upotrebljavam:

  • Ciljaj nisko, pa povećaj – postavi cilj niže od onoga što je možda optimalno, jer tako smanjuješ otpor. Kad osetim otpor, ja sebi dam dozvolu da uradim manje od planiranog: 200 umesto 500 reči za post/jedan poslovni telefonski poziv koji u meni ubija želju za životom/formulisanje samo okvirnih tema za sastanak/10 minuta vežbanja. Kad uđem u proces, lako povećam cilj i obično uradim više. Ali, ako uradim i samo toliko, pobedila sam totalno odlaganje.
  • Poveži sa nečim što ti prija – pošto je Limbu važno kako se oseća u datom trenutku, dodaj neku zabavnu aktivnost. Dok vozim sobni bicikl, slušam muziku ili gledam smešna/edukativna videa. Naravno, i tada čujem gunđanje “Gde si bre navrla, ‘oćeš na more da stignemo?”, ali previše je zabavljen da bi urlao.
  • Podseti se zašto to radiš – odvoj par minuta i mariniraj mozak u osećaju koji ćeš imati kad završiš neki posao ili postigneš cilj. Seti se zašto je taj mali korak važan i ostvarićeš potrebu za momentalnom nagradom. A kad promeniš raspoloženje, sve ide lakše.
  • Nagradi sebe – obećaj trogodišnjakinji u sebi neku malu nagradu, na koju može da misli i zbog koje će se osećati dobro, dok ti radiš ono što moraš, kao prava odrasla osoba. UPOZORENJE: ako si na dijeti, možda bi bilo dobro da nagrada ne podrazumeva hranu. Ne znam za tebe, ali ja definitivno ne spadam u red onih čudnih žena koje imaju samokontrolu da pojedu jednu ili dve kockice čokolade. Posmatraj upozorenje kao malu meru predostrožnosti, da ne bude posle “Ju, gde nestade 100 grama čokolade?”.
  • Vizualizuj – napravi mentalnu probu. Veče pre ili koliko već imaš na raspolaganju do toga što treba da obaviš, zatvori oči i zamisli sebe, što detaljnije možeš, kako radiš i završavaš to što treba. Mozak stiče utisak da si to već jednom uspešno uradila i da neće biti neprijatnosti.
  • Izbaci iz glave savršenstvo – daj sebi dozvolu da to što uradiš bude prosečno. Često prokrastinacija ne znači da si lenja, već da si jednostavno nervozna zbog ishoda, bojiš se neuspeha ili te blokira perfekcionizam.
  • Uplaši sebe – pomisli na ne baš tako prijatne posledice koje odlaganje može da ima. Ponekad pozitivna motivacija ne radi posao, pa malo negativnosti dobro dođe. Samo ne preterivaj, da se ne bi paralisala.

Za kraj…

Ne zaboravi

Prokrastinacija je kradljivica vremena.

 

Edward Young

Gospođa Prokrastinacija će se uvek vraćati, eto čisto samo da proveri da li imaš vremena za kafu i malo besciljnog skrolovanja Fejsbuka, Instagrama ili već nečeg trećeg. Verovatno i ovaj post čitaš pre ili usred nečega što treba da uradiš.

Kad zakuca na vrata, odluči da li ćeš da joj otvoriš u društvu Nea ili Limba.

Pre nego što odložiš neku obavezu i kao Skarlet O’Hara kažeš “Sutra ću misliti o tome”, seti si da si i juče rekla sutra.

Danas je to sutra.

 

P.S. Dok sam pisala ovaj tekst, morala sam (naravno) malo i da prokrastiniram, ali barem je bilo kreativno i svrsishodno. Napravila sam nam podsetnik Kako da manje odlazemo (.pdf)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.