3 razloga zbog kojih želim da pokrenem sopstveni posao

Izrabljivao me je kvazi kapitalista.

Nisam dobijala  platu.

Bila sam prijavljena na minimalac.

Jedva sam čekala petak.

Svake nedelje uveče mi se prevrtao želudac od pomisli da se ujutru vraćam među ljude koje jedva podnosim. 

Mrzela sam svoj posao. Ubijao je u meni svaku kap kreativnosti. Nije imao nikave veze sa onim što volim da radim i za šta sam talentovana. 

Skoro svaka priča koju sam pročitala imala je nešto od navedenog kao razlog za upuštanje u avanturu pokretanja sopstvenog posla.

Ako je američka varijanta, obavezno se pominje bežanje iz korporativne “kocke” i rada od 9 do 17h, da bi se pojurilo u susret fleksibilnom radnom vremenu, smislenom poslu i radu od kuće.

A ništa od toga nije moja priča.

Imam posao i redovnu platu. Ne ustajem svako jutro s klupkom gorčine u stomaku zbog onoga čime se bavim. Nisam izložena mobingu. Neki od ljudi sa kojima radim su mi ujedno i najbliži prijatelji. Verujem u ono što radimo, jer ima pozitvan uticaj na društvo.

Znam šta je moj posao i do kog roka. A da li ću ga raditi u 10h prepodne ili u 2h ujutru, 5 dana po 8 ili 3 dana po 12 sati, ja biram. Određene zadatke mogu da nekim danima obavim i od kuće. Nije baš kao frilens u potpunosti, ali jeste orijentisan ka cilju i postignućima, a ne ka formalnostima.

Zašto mi to nije dovoljno, pa tražim hleba preko pogače?

I zašto slobodno vreme ne koristim za čitanje onolikih knjiga koje dovlačim kući kao hrčak i gledanje svih 245 epizoda Big Bang Theory, nego namećem sebi da radim i počinjem od nule u nečem potpuno novom?

Da li sam nezahvalna? Ne mislim tako. Mislim da imamo pravo da nas na akciju pokreću i pozitivni razlozi, a ovo su moji:

#1 Želim da spojim dve ljubavi

Crno ili belo.

To je moj sistem.

Kakve sive zone, svejedno mi je, može i ovo i ono?

U detinjstvu sam imala dve ljubavi – pisanje i menadžment, koje su u mojoj glavi bile nespojive. Kako ćeš da povežeš:

sliku br. 1 – kreativnost, mašta, radni sto, ćebence, kafa, pogled na vrt koji se menja tokom žute i crvene jeseni, snežno bele zime i zelenog proleća (nije baš usklađeno s klimatskim promenama) ili neka obala mora u letnjem periodu

i

sliku br. 2 – neprospavane noći, rizik, adrenalin, strategija i sjaj oblakodera Njujorka kao simbol ostvarene menadžerke (za ovu su krivi holivudski filmovi iz 80-tih i 90-tih i, iz nekog potpuno misterioznog razloga, naslovna strana Barbi albuma).

Moram da se odlučim za jedno od ta dva, zar ne?

Pa, zapravo, ne.

Kao odrasla osoba shvatila sam da taj sveti gral “jedna, istinska, prava strast” kod mene ne radi posao, da ne moram da biram, jer sam ja nešto što se zove multipotencijalista i da nije samo korporativni svet sinonim za menadžment. Odlučila sam da pronađem način da spojim to što je u mojoj glavi nespojivo.

Nakon sati i sati promišljanja, razmatranja i preispitivanja ispostavilo se da je pokretanje sopstvenog posla u vidu frilens blogovanja način.

S jedne strane, radim ono što volim – pišem, čitam, učim, razvijam kreativnost i razmenjujem informacije sa drugim ženama na sličnom putu.

S druge strane, blogovanje je zapravo biznis. Priča se ne završava pisanjem tekstova i odabirom ilustracija. Ustvari, čak tu ni ne počinje. Od odabira problema kojima ćeš se baviti, definisanja publike za koju pišeš, određivanja po čemu se tvoj blog razlikuje i izdvaja, preko izbora modela kako ćeš da ga monetizuješ do načina promocije, ima sve one stavke kao i pokretanje bilo kog drugog posla.

Ima u sebi i slatke i one druge strane onoga “sama svoja gazdarica” – zarađuješ za život od onoga što voliš da radiš, organizuješ svoj dan, biraš ljude sa kojima radiš, ali i pronalaziš posao, izlažeš se riziku, smišljaš i menjaš strategije, rešavaš probleme i upravljaš radom jedne vrlo zahtevne zaposlene. 🙂

#2 Želim da prigrlim promenu i nesigurnost

Rođena 80-tih, nisam uspela da izbegnem da budem okrznuta idilom socijalizma. Čuvena formula 8 sati rada, 8 sati zabave, 8 sati sna. Siguran posao u državnoj firmi odmah nakon što završiš odabrani stepen obrazovanja. Isti posao, isti izazovi, isti ljudi 40 godina. Šanse da dobiješ otkaz? Teoretske.

Godinama sam žudela za tom sigurnošću državnog posla, iako uopšte nisam taj tip. Mislim da bi mi odumrla većina moždanih ćelija da sedim u nekoj kancelariji i radim kao pravnica, zatrpana papirima u prostoriji gde se razmenjuju kancelarijski tračevi, uz miris kafe, doručka i laka za nokte (stereotip zasnovan na Boljem životu, znam).

Provela sam i previše vremena žaleći za tom ušuškanošću i predvidljivošću, pomalo potpuno zavidna na sećanja starijih o izgradnji kuće i vikendice na moru i kupovini automobila na kredit minornog iznosa, bez straha od kamatnih stopa, ludovanja kursa i gubitka posla.

Ni posle nekoliko godina rada u neprofitnoj organizaciji koji je kontrast sigurnosti, nisam uspela da prežalim te fantazije. A onda je počeo moj put ličnog razvoja.

Uvidela sam da je promena potpuna prirodna stvar i da su ciklusi svuda oko nas. Drvo se ne ubija i ne ukopava sve dublje u zemlju kad krene da mu opada lišće. Ptice verovatno nemaju napade histerije, jer moraju da menju stanište u odnosu na sezonu. A mi? I kad nešto novo kupimo, čuvamo staro za ne daj bože – puni nam tavani i podrumi crnih slutnji i neverice da novo može da bude bolje od starog, polupokvarenog.

Samo je našem egu usađena ta patološka potreba za sigurnošću. Iako je sigurnost iluzija. Jedan ozbiljniji zemljotres i možemo da ostanemo bez svih materijalnih dobara. Sa tog nekog idealnog i perspektivnog posla, sutra možemo da dobijemo otkaz.

Ubeđeni smo da nam je promena najgori neprijatelj. Samo na siguricu, u zoni komfora. Grčevito se držimo poznatog modela, koliko god da je loš.

Promena nas zatiče, tera nas da kukamo, svađamo se, lamentiramo nad onim što je bilo, nesrećni što nemamo čarobne moći da vratimo vreme unazad. Ne shvatamo da je promena jedina sigurnost. I ne samo da treba da je prihvatimo i tolerišemo kao neizbežnu, već, kao što savetuje Spenser Džonson u knjizi “Ko je maznuo moj sir”, i da krenemo ka njoj.

Živimo u vremenu ekstremne nesigurnosti. Niko ne zna kakva nas promena očekuje sledeće godine. Ma, ni sledećeg meseca. Globalna ekonomija i tehologija sve menjaju i ubrzavaju iz dana u dan.

Ono što je danas recept za uspeh, sutra može biti recept za katastrofu. Jedino što je sigurno u nesigurnosti su prilike i mogućnosti, koje, ako smo pripremljeni za promenu, možemo da iskoristimo za sopstveni uspeh.

Moj sadašnji posao je po definiciji nesiguran. I to sam oduvek znala. Problem je nastao kada sam prestala da to prihvatam i pokušala da izgradim nekakvu sigurnost i zadržim status kvo. To se raspalo nakon pet godina. I tu je vreme za novi ciklus.

Sada to prihavatam lakše i sa više optimizma, upravo zato što sam spremna na promenu. Krećem joj u susret, pokrećem svoj posao, da zavirim u nepoznato. Znam da je podjednako nesiguran, podleže raznim faktorima i zahteva prilagođavanje trendovima. Ne znam šta je sa one strane vrata, ali sam spremna da saznam.

Ne želim više da bežim. Možda se upravo tako i stiče sloboda.

#3 Želim da budem deo revolucije

Prema nekim podacima do 2020. će čak 40%  ljudi u SAD i Velikoj Britaniji biti frilenseri.

Zaista, nije teško napraviti, uz sve rizike koje to nosi, izbor između opcija: raditi ono što voliš, biti za to dobro plaćen i imati fleksibilnost mesta i obima rada i osećaja da si samo šraf surove kapitalističke mašinerije koja će te ispljunuti čim ti kapaciteti budu malo smanjeni.

Ne očekujem takav procenat u Srbiji u skorije vreme, ali upravo zato i želim da budem deo revolucije. Žene u mojoj okolini imaju svoje kreativne hobije u kojima su odlične. Istovremeno, odlaze na posao koji baš i nije ostvarenje njihovog sna, rastrzane često između porodičnih obaveza, sopstvenih potreba i obaveznog radnog vremena i misle da ne može drugačije. Mučiti se radeći posao koji ne voliš da bi zaradio za život, a za stvari koje voliš ostavljati maksimum sat vremena dnevno.

Nametnut nam je taj potpuno sulud stav i veštačko odvajanje posla od ostatka života. Kako smo došli do toga da je u redu 40 sati nedeljno se osećati kao osoba neispunjenih potencijala, poniženo, iskorišćeno, u protivnosti sa svojim principima i vrednostima zbog plate?

Potrebna nam je da za početak shvatimo da svi imamo talente za nešto. Ne moramo nužno svaki talenat, interesovanje ili hobi da pretvorimo u posao, ali treba da vidimo kako se i gde ukršta ono što mi volimo da radimo i dobri smo u tome ili imamo želju da se unapredimo, sa onim što je ostatku sveta potrebno.

I da onda prevaziđemo strahove, ubeđenje i programe da se ne može od toga živeti. Dokle god postoji i jedna osoba na svetu kojoj to polazi za rukom, znači da možemo i mi. Samo je potrebno da pronađemo način i budemo dosledne i uporne.

Želim da vidim žene:

  • slobodne i spremne da rade ono što vole i bez ikakvog izvinjenja zarađuju novac od toga
  • samopouzdane, srećne i zadovoljne životom koji su kreirale, umesto da samo tolerišu neku verziju života koji im je nametnut
  • koje se pokreću, protresaju biznis svet i kroz svoje talente daju svetu ono što samo one mogu da ponude.

Želim da ohrabrim sve žene oko sebe upravo svojim primerom da možemo da budemo uspešne po ovom modelu:

Uspeh je kada se dopadaš sebi, kada ti se dopada ono što radiš i kada ti se dopada kako to radiš.

 

Maya Angelou

Ti nemaš sporednu, već glavnu ulogu u svom životu. To, između ostalog, podrazumeva i tvoje pravo da se baviš onim što ti donosi radost i čini te ponosnom. To nije sebično. To je samo očuvanje.

Viva la Revolution!

2 thoughts

  1. Svaka čast!
    Najbolji deo:

    Želim da vidim žene:

    slobodne i spremne da rade ono što vole i bez ikakvog izvinjenja zarađuju novac od toga
    Nadam se da će revolucija uspeti,mislim da nam je svima i te kako potrebna!
    Podrška uvek 😉

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.